BONO: MESIJA ILI MARIONETA?
Predavač: Aleksandar Mitić
U2 je bez dileme jedan od najvećih bendova u istoriji rokenrola. Nakon više od 20 godina na svetskoj sceni, niko ne može da ospori da nam irske megazvezde nisu pružile neke od najboljih pesama kraja 20. veka, od kojih su mnoge postali klasici.
Ali pored muzičke veličine i ogromnih bankovnih računa, bend je kroz svoje postojanje bio posebno obeležen političkom karijerom svog pevača Bona Voksa.
Bono je i 2005. godine, kao i svake prethodne, bio na čelu muzičke industrije kada su dve stvari u pitanju: novčana zarada i mešanje u svetsku politiku.
Dok je ogromna zarada njegovo legitimno pravo, način na koji se Bono meša u svetsku politiku, njegovo mesto na političkoj sceni i njegove veze sa svetskim moćnicima nas teraju na pitanje: da li je Bono - mesija ili marioneta?
Kada je 2. februara 2002. godine u njujorškom hotelu Valsdorf-Astoria, u društvu najbogatijeg čoveka na svetu Bila Gejtsa i sekretara za finansije najmoćnije zemlje za svetu Pola O'Nila pecnuo američku politiku prema siromaštvu u Africi, pevač irskog benda U2 Bono znao je da će mu to doneti naslovne strane svih vodećih svetskih medija. Sjajna promocija, prilika da se još jedanput pokaže briga za afričku bedu i stekne koji poen više kod publike. Još jedan dokaz da je on “čovek koji može da spase svet”. Nije međutim ni slutio da van zidina hotela, pretvorenog ovom prilikom u pravu tvrđavu zbog okupljanja Svetskog ekonomskog foruma, njegovu pogrdnu lutku nose njujorški demonstranti, protestujući protiv samita ali i zviždajući čoveku koga smatraju marionetom najmoćnijih biznismena, ekonomista i političara, upravo onih sa kojima sedi i koje navodno kritikuje.
Sutradan, Bono je opet pokazao svoje pravo lice. Odleteo je u Nju Orleans, na Superboul, finale američkog fudbala, pred 80.000 posmatrača i preko sto miliona TV gledalaca. Na poluvremenu, pojavio se u pratnji ostatka grupe U2 da otpeva tri pesme, tokom kojih su imena nastradalih u napadima 11. septembra projektovani na tribine i krov Luizijana superdoma. U jednom trenutku, Bono je otvorio jaknu i pokazao postavu od ušivene američke zastave. Uzviknuo je: “Ovo je za tebe, Ameriko!”, na šta mu je publika odgovorila gromoglasnim skandiranjem “U – S – A, U – S – A!”. Bila je to apoteoza Bonove podrške Americi za bombardovanja Avganistana.
“Kada su nam rekli da američki vojnici u Avganistanu gledaju prenos, bila je to sva motivacija koja nam je bila neophodna da izađemo i damo sve od sebe. Oni su pravi heroji i svi im se dive za ono što rade”, izjavio je Bono.
Neupućeni u Bonovu političku karijeru su se zapanjili i zapitali: “Šta se to desilo sa onim nestašno ošišanim momkom od pre petnaestak godina koji je nosio belu zastavu na koncertima, pevao o miru i kritikovao američku hegemonističku politiku u centralnoj i južnoj Americi?”
Mnogi bi odgovorili da mu se desio "sindrom mesije", ulazak u vrh svetske politike i uverenje da baš on može da izlobira rešenja za neke od najvećih svetskih problema današnjice. Otvorena su mu vrata Bele kuće, Vatikana, Dauning strita i Elizea. Grli i hvali Džordža Buša pred stotinama kamera, radi sa Tonijem Blerom na novoj strategiji smanjenja siromaštva usred britanske izborne kampanje.
Jedan od najžešćih boraca protiv civilnih sloboda, ultrakonzervativac i najmoćniji američki republikanac poslednjih decenija senator Džesi Helms ga “obožava”. Optuživan da je najveći rasista u američkom kongresu i čovek koji je okrenuo leđa Nelsonu Mandeli, Helms teatralno “pušta suzu” pred medijima kada priča o Bonu i njegovim naporima u Africi, uzvikujući: “Ovde ćeš uvek naći prijatelja!”
Najkonzervativniji i najmoćniji ekonomisti današnjice - predsednik Svetske banke Džejms Volfenson, guru neoliberalizma i šok terapija koje su ruinirale mnoge zemlje u tranziciji Džefri Saks i broj jedan američkih finansija Pol O'Nil – glavni su mu savetnici i saradnici u smanjenju afričkih dugova, dive mu se i proglašavaju za “drugog najmoćnijeg političara na svetu”. Niko od njih ne propušta priliku da se slika sa Bonom pred desetinama fotoreportera i kamera, znajući da će im Bono otvoriti svet simpatija mladih.
Bono perfektno igra svoju ulogu. Kada papa Jovan Pavle II prima od Bona crne naočare za sunce i stavlja ih pred mnogobrojnim kamerama, dobija od pevača nadimak “fanki sveštenik” i top svetsku priču. Bila Gejtsa pak naziva “papom softvera”, a Volfensona “Elvisom ekonomije”.
Sve to u proklamovano ime borbe za “mir u svetu”, lobiranja za otpis afričkih dugova, borbu protiv siromaštva i side - neverovatne političke karijere jednog od najplaćenijih muzičara na svetu i, po Q magazinu “najmoćnijeg čoveka u muzičkoj industriji današnjice”. Bio je svuda, radio je sve, menjao se dramatično: od beskompromisnog borca za multietnički kompromis u Severnoj Irskoj do otvorenog lobiranja za muslimanskog predsednika Aliju Izetbegovića tokom rata u Bosni; od prijatelja u Amnesti internešnalu do saradnika u američkom Kongresu, od kritičara američke politike u Latinskoj Americi 80-ih do zagovarača “rata protiv terorizma” i bombardovanja petnaestak godina kasnije.
Upoređuju ga sa Zeligom Vudija Alena, čovekom koji se iznenada pojavljuje u svim velikim svetskim događajima i druži sa svim svetskim liderima. Kritičari ga preziru, podsmevaju mu se sarkastično i nazivaju ga “marionetom” velikih i moćnih, koji ga koriste kao “kralja foto-opa”, sjajne prilike da se legitimišu njihove politike kao “liberalne, otvorene i prijemčive za obespravljene”.
Kanadski muzički kanal Much Music priprema kritički dokumentarac o njegovom političkom angažmanu, sajt www.bonothepuppet.com koji se eksluzivno bavi ovom tematikom je posetilo više stotina hiljada posetilaca, a njegovi autori će na zapadnom tržištu uskoro objaviti knjigu “Bono the Puppet”. Među žestokim i glasnim Bono-skepticima nalaze se Henri Rolins, Čambavamba, Simpl majnds i Emir Kusturica, kao i brojni eksperti koji smatraju da “paktom sa moćnicima” Bono čini u stvari “medveđu uslugu” pokušajima da se reše neka ključna i bolna svetska pitanja, kao što su otpisi dugova ili borba protiv siromaštva i side.
Bonu bi mnogi oprostili i političke ispade i multimilionske profite koji sleduju kada bi samo imao rezultat. Tog rezultata nažalost nema. Borba za otpis dugova siromašnim zemljama je u velikoj stagnaciji zbog politika političkih i finansijskih giganata koje Bono hvali i sa kojima se druži i radi. Srednjoročna strategija za borbu protiv side se nalazi pred mogućom blokadom zbog protekcionističke politike američkih farmaceutskih kompanija koje patentima štite lekove novije generacije od jeftinijih brazilskih i indijskih zamena, dok u isto vreme Bono medijima izjavljuje da te kompanije “nisu uopšte tako loše” i da moramo imati razumevanja jer “i oni moraju da prave profite” uprkos tome što svakog dana zbog preskupih lekova umre 8.000 ljudi i što bi prema prognozama CIA u narednom talasu side 2010. godine moglo da umre oko 50 miliona ljudi.
Bono je poslednjih godina takođe postao jedan od najvećih zagovornika “rata protiv terorizma”.
“Istorijski, ne vidim kako bi ova kampanja protiv terorizma mogla biti viđena drugačije sem kao uspeh, što se tiče gubitaka ljudskih života i uzdržanosti koju svet možda nije očekivao od SAD”, izjavljivao je Bono početkom 2002.
“Ne vidim alternative za ono što su učinili. Ja više nisam pacifista (…) nisam kritičan prema Amerikancima. Ja sam uz njih”, izjavljivao je, pravdajući se da sada kada su njegova deca ugrožena, ne može da zastupa onaj pacifizam koji je nekada bio njegov zaštitni znak.
Zaista, nema logike u Bonovom političkom aktivizmu. Ono što jeste konstanta je “igrajmo na sigurno”, ali nikada protiv trenutne “politički korektne” linije. Nikada se ne izjašnjava o pitanjima ili krizama koje su van pažnje svetske javnosti, koje ne mogu da donesu naslovne strane.
Bonovi fanovi kritičare nazivaju “propalitetima”, “ljudima Al-Kaide” i “nezahvalnicima za sve ono što je Bono učinio da napravi ovaj svet boljim”.
Kritičari pak Bona vide kao “simbol hipokrizije”, megazvezdu kojom se lako manipulira u PR svrhe i kojoj najmoćniji ljudi sveta teško ispunjavaju ono mu olako obećaju pred kamerama svetskih medijima.
Može li ovakav čovek da spase svet, kako u zbilji pita vodeći američki mejnstrim nedeljnik Tajm? Neki tako i dalje misle pa su ga nominovali za “Nobelovu nagradu za mir” za 2005. godinu. Bono “mesija” ili Bono “marioneta”, procenite sami.
ŠTA KAŽU O BONU?
Bono skeptici
Henri Rolins: “Ne znam koliko je Bono efikasan, ali ono što znam je da čim on izađe iz kancelarije političara, svi počnu da se smeju. Svaki tvrdi političar kada vidi ovog tipa sa naočarima kako napušta sobu, pogleda u svoje saradnike i prasne u jedno “Hahahahaha…”. Ne verujem da ljudi poput Donalda Ramsfelda, Dika Čejnija ili Tonija Blera gledaju u Bona drugačije nego kao u klovna."
Džim Ker, Simpl majnds: “Kako može Bono nakon što je pune dve decenije šetao po sceni odeven u belu zastavu mira i punim plućima vikao 'dosta rata' sada da hvali i tapše po ramenu Tonija Blera? Ne mogu da verujem da neka osoba ne može da primeti da bez obzira na to što bi Bler učinio za afričke dugove njegove ruke trenutno plivaju u svežoj toploj krvi iračkih muškaraca, žene i dece. A što se tiče Bonovog poštovanja prema Klintonu, nije li Klintonova vlada dala više novca za vojnu potrošnju nego bilo koja prethodna američka vlada?”
Femi Kuti: "Moguće je da ga afrički problemi bole, ali ne bih voleo da Bono profitira, bude dvoličan ili neiskren o onome o čemu govori."
Bernard Pikul, direktor programa za pristup lekovima Lekara sveta: "Bonovo ponašanje je klasično ponašanje humanitarnog biznisa. Bono je naivan. Ako misli da će neki njegov dogovor sa Bušom i farmaceutskim kompanijama promeniti stvari, stvarno je kratkovid."
Profesor Grif, Pablik enemi: “Kritikovati jednog dana američku spoljnu politiku, a hvaliti sledećeg dana recimo okupaciju (Iraka) – to nikako! Pitao bih Bona: "Na šta si mislio kada si izjavljivao ovako nešto? Ja to nikako ne podžavam."
Čambavamba: u sarkastičnoj pesmi “Lista putnika za ukleti let broj 1721”, o avionu koji se ruši i u kojem svi ginu, rezervisali su mesto za Bona. “Svetski lideri koriste Bona da bi pokazali da su deo trendi pokreta, da pokažu ljudsko lice time što se druže sa pop zvezdom. Oni pomažu jedni drugima ali stvari se neće poboljšati zato što Bono tapše po ramenu Tonija Blera ili Džordža Buša. Bono ne želi da se zameri suštini problema i to je ono što me frustrira kada je on u pitanju.”
Bono-prijatelji
Džordž V. Buš, američki predsednik: “Kao što možete da vidite, putujem u jako dobroj pratnji danas – sa Bonom, koji je spreman da predvodi, da postigne ono što mu srce kaže, a to je da niko – ali baš niko – ne bi smeo da živi u siromaštvu i beznađu na ovom svetu.” Par meseci pre toga, Buš je bombardovao Avganistan, godinu dana kasnije, okupirao je Irak. Bonu je dodelio sitniš za Afriku.
Bil Klinton, bivši američki predsednik kod koga je Bono lobirao protiv bosanskih Srba. Bombardovao bosanske Srbe 1995, bombardovao Srbiju 1999, u puš-pauzi imao aferu Monika Levinski. Klinton: “Bono je čovek renesanse 21. veka. Ponosan sam što sam njegov prijatelj i još ponosniji što je on tako veliki prijatelj siromašnih i ljudi u nevolji.”
Džesi Helms, tokom 30 godina najreakcionarniji američki kongresmen, optužen za otvoreni rasizam i izuzetnu tvdokornost prema manjinama. Zaplakao kada mu je Bono izlagao svoje planove o Africi. Izjavio jednom prilikom: “Bono, volim te!”.
Pol O'Nil, američki sekretar finansija, dve nedelje se slikao po Africi sa Bonom da bi pokazao svetu kako Vašington brine za siromašne. Bono: “Želeo bih da vam kažem nešto više o ovom fantastičnom čoveku sa kojim putujem. Sekretar O'Nil nije samo čovek u odelu i kravati. On ima srce i glavu za ovaj problem. Po mom mišljenju, on je pravi čovek za ovaj posao. On je božji izaslanik!”. Ubrzo nakon što su se kamere svetskih medija ugasile, O'Nil je podneo ostavku, a Bono ostao kratkih rukava.
LINKOVI:
